Zahvalnost

Hajde da se zapitamo kako treba reagovati na zahvalnost

Kada očekujemo da nam neko bude zahvalan na nečemu, a on to ne pokaže, umesto da tražimo odgovor u toj osobi, treba da se okrenemo ka sebi, ka svom unutrašnjem biću i zapitamo se:

• Da li postoji neko kome ja nisam bio zahvalan / bila zahvalna pa mi Svemir ovako uzvraća?
• Šta mi to nedostaje, šta bi mi taj osećaj zahvalnosti doneo?

U tišini svoje duše, treba iskreno da pitamo Boga: Koju lekciju kroz ovo treba da naučim, a koju nisam savladao/-la, kada me ovo ovako boli i pogađa?

Odgovor obično vrlo brzo stiže.

Pogled u sebe

Veoma često iza ovog nezadovoljstva što nismo dobili zahvalnost kakvu smatramo da smo zaslužili, zapravo se krije bes.

Šta je bes? Bes je naša potisnuta snaga da uradimo nešto što je protiv naših uverenja. Kada pobesnimo, u tom napadu snage i euforije, smemo da napravimo nešto što inače ne bismo smeli.

Iz tog besa poželimo da onoga ko nam je uskratio zahvalnost kaznimo, da ga ponizimo. Ali, šta zapravo znači poniziti? Znači stati u niz. A gde smo mi u tom nizu? Mi se stavljamo iznad čoveka i Boga. Umesto da nešto učinimo za nekoga i sklonimo se, pustimo Boga da dalje deluje, mi očekujemo nagradu za naš trud. I kada je ne dobijemo, imamo potrebu da kaznimo. Nekome smo nešto dali i sada očekujemo nagradu, razmenu.

A kako Bog daje? On daje svima, šakom i kapom. I onima koji to zaslužuju i onima koji ne zaslužuju. Svakome prepušta po slobodnoj volji da sa time što dobije uradi šta želi, po svom izboru. I tu je glavni deo ove priče - šta će čovek sa tim: da prihvati i zahvali se i tako dobije još više, da sebično zgrabi za sebe, bez zahvalnosti, ili da odbije da primi, dalje prepusti zakonu uzroka i posledice i ne bavi se više time.

U trenutku kada nekome nešto damo iz ljubavi, mi smo kanal između Boga i te osobe. A sve drugo nije naš posao. Važno je da smo dali iz ljubavi, iz dobre namere.

U čemu leži Bog-atstvo duše?

U zahvalnosti Bogu na svemu što nam daje, na svakom iskustvu, i pozitivnom i negativnom. Jer kroz svako iskustvo učimo i napredujemo. Zato su i negativna iskustva Bog-atstvo. Kroz njih naša duša raste, razvija se i postaje osvešćenija, a mi imamo nove sposobnosti i postajemo bolja verzija sebe. (Ili padnemo na ispitu, pa idemo iz početka, dok ne naučimo.)

Drugim rečima, umesto da očekujemo zahvalnost, sav naš fokus treba da stavimo na našu zahvalnost. Da li smo mi sami dovoljno zahvalni na svemu što imamo, što smo dobili? Vrhunski je cilj ne očekivati zahvalnost od onoga kome smo nešto pružili već biti zahvalan na samoj prilici da nekom pomognemo, nešto damo, učinimo mu. Kako će on reagovati na to, to je njegova karma, njegovo stanje duše. Naša duša treba samo da uživa u zadovoljstvu samog davanja. To je naša karma.

A šta kaže nauka?

U trenutku kada osećamo zahvalnost stvara se koherencija između srca i mozga. Ritam srca i mozga se sinhronizuju, stvarajući stanje koje naučnici nazivaju koherencijom.

Ovo stanje koherencije su dokazali naučnici sa Instituta HeartMath (IHM), jednog od vodećih instituta koji proučava psihologiju emocija.

Koherencija se meri pomoću sofisticirane opreme koja pokazuje tačnu interakciju između srca, mozga i nervnog sistema. Istraživanje je pokazalo da zahvalnost povećava proizvodnju hormona DHEA, koji se još naziva i „hormonom mladosti”, jer sprečava starenje.

Dakle, zahvalnost je lek - besplatan, lak, svima dostupan lek, koji pomaže organizmu da ostane zdrav, i još ga i podmlađuje.

Preporučuje se svakodnevna upotreba. Uvek možete da pronađete makar jedan razlog zbog kojeg možete da osećate zahvalnost.

Nagrada je ogromna. Vratiće vam se ne samo kroz druge ljude, okolnosti i situacije, nego i kroz zdravlje i na mnoge druge dobre načine.

Svakodnevno vežbanje zahvalnosti

Zahvalnost nesporno povećava naše zadovoljstvo. Kada smo zadovoljni, živimo u stanju izobilja. Osećamo da smo u stanju da ispunjavamo sebi želje, snažni smo i motivisani da ostvarujemo svoje ciljeve i napredujemo. Vidimo pregršt izbora koje nam život pruža. To nam daje smisao u životu i strpljenje da istrajemo na putu ka cilju.
Na čemu sve možemo biti zahvalni:

• Ujutru kada ustanemo, na svom životu.
• U toku dana, na danu pred nama i prilici da uradimo nešto dobro sa sebe i druge.
• Pred spavanje, na onom dobrom što nam je dan doneo.

Kada si iskreno zahvalan nekome, prema toj osobi osećaš duboku ljubav i poštovanje u svom srcu.
Mi smo naučeni, programirani da budemo ljubazni i da automatski kažemo „hvala”, ali to nije zahvalnost. To je program. Iskrena zahvalnost ka nekome, zahvalnost u srcu, izaziva duboku ljubav i poštovanje.
S druge strane, nemogućnost da iskažemo ili osetimo zahvalnost može voditi u frustracije. Zbog prirodne ljudske potrebe da imamo razmenu sa drugima (kad nam neko nešto da, želimo da mu uzvratimo), ako ne možemo ili ne umemo da budemo zahvalni npr. za podršku, ljubav ili pažnju koju dobijemo od nekog, možemo osetiti da smo dužni i može nas mučiti krivica. A krivica i zahvalnost ne idu ruku pod ruku. Samo zrela i osvešćena osoba može da daje, a ne očekuje ništa zauzvrat, kao i da prima i da ne oseti da je dužna već da oseti iskrenu zahvalnost.

O tome čemu smo sve naučeni i kako možete biiti zrela osoba možete pročitati ovde. 

Izvori
https://olicentar.rs/tolerancija-na-frustraciju-i-sposobnost-za-ljubav/
http://www.pozitivnapsihologija.rs/zahvalnost-zavist-krivica/
https://novasvest.com/vesti?id=202&cat=1405277273&v=o-zahvalnosti-ivan-bavcevic
http://pozitivanstav.com/category/psihologija/
Monah Kalist   Milivoje m. Jovanović