Kada proživljavamo traumatičan doživljaj, osećaj u telu je toliko jak i neprijatan da ga mi ignorišemo. To radimo ili zato što mislimo da je tako najbolje za nas, ili zato što trenutno nismo ni u stanju da radimo drugačije. Zato kada nekoga pitate kako mu je bilo, često kaže - „bio sam van sebe“, ili „ne sećam se detalja, „misliću o tome posle“. Tako da je prvi negativni uticaj koji šok ima na nas odvajanje od sebe. Mi ignorišemo svoja osećanja. Zatim počnemo da se odvajamo i od drugih ljudi. Gubimo poverenje u druge, izolujemo se, želimo da budemo sami, da se zaštitimo, da „ližemo svoje rane” kao mačka.
Sledeća faza kroz koju prolazimo je promenjen pogled na svet. Gledamo na svet i život kao na opasno, neprijateljsko mesto. Tako počinjemo da gradimo iluzije o svetu. Na primer, umesto da pomislimo „život, svet se sastoji od lepih i neprijatnih događaja“, mi pomislimo „svet je neprijateljsko i opasno mesto“.
Povredili su nas, ranjeni smo i patimo. Ta patnja u nama izaziva bol, koji ostaje kao deo nas dok ranu ne izlečimo.
Ono što je problem kod traume jeste to da mi, u stvari, reagujemo na prošlost, na trenutak kada smo taj neprijatni doživljaj prvi put doživeli i zaglavili se u njemu. Mi mislimo da reagujemo na sada, ali to je zastarela reakcija koju smo razvili u prošlosti, a ne reakacija na traumatičan doživljaj koji proživaljavamo sada.
Kada doživimo traumu kao mali, naš mozak nije dovoljno razvijen da bi se sa time kvalitetno nosio. Na primer, zdrav odrasli čovek kada doživljava traumu, ima sposobnost samoregulacije, na primer, diše duboko. Dete to ne ume.
Šta se dešava sa odraslim čovekom, koji nije razvio sposobnost samoregulacije? On se tada ponaša kao malo dete. Zaglavljeno i nesposobno da se nosi sa traumom. U traumi, čovek se sebe stidi. To je još jedan od negativnih efekata traume. Tako trauma deluje na mozak.
I tako će biti dok to ne izlečimo.
Koje su to negativne reakcije i programi koje stvaramo tokom traume?
- Negativne emocije (strah, bes, tuga...)
- Negativna uverenja o sebi, životu, drugim ljudima ili Bogu („ljudi su zli”, „život je težak” i sl.)
- Negativni programi - odbrambeni mehanizam, npr. poricanje
- Gubitak identiteta, tj. nekog izvornog, pozitivnog kvaliteta ili vrline koju smo imali pre traume
Koje su posledice traume?
- Fizičke - bolesti i problemi sa zdravljem
- Psihološki problemi - problemi u odnosima sa ljudima i kreativne blokade, nemogućnost ostvarenja ciljeva
- Duhovne - umesto da verujemo u sebe i svoju božansku prirodu, povezujemo se sa raznim toksičnim grupama, npr. sektama, navijačkim grupama, političkim partijama i drugim grupama koje nisu za najveće dobro život i zdravlje čovke, ne služe razvoju, nego se kroz njih ventilišemo. Kroz njih živimo svoje negativne programe i iluzije o svetu, životu i drugim ljudima.
Put ka rešenju
Na putu od deteta do odraslog čoveka mi se prilagođavamo i štitimo od raznih komplikovanih i neprijatnih situacija, izgrađujući samopoštovanje i lične vrednosti kroz ta životna iskustva.
Traumatsko iskustvo se dešava kao rezultat našeg neznanja i nemoći. Mi nismo u stanju da neprijatnu situaciju svesno i kvalitetno obradimo, da je doživimo kao lekciju za razvijanje novih sposobnosti, nego to pretvaramo u traumu i blokadu.
Već smo gore pričali o tome da u stanju šoka, mi „nismo pri sebi”, tj. nismo svesni onoga što nam se dešava. Tada smo ranjivi i otvoreni za razne uticaje. U nama se razvija negativni program.
Taj negativni program fokusira našu pažnju na opasnostiI mi samo zapažamo negativna iskustva i situacije, u stalnoj smo preventivi da se zaštitimo. Ideja tog privlačenja nije loša - da ponovo proživmo slično negativno iskustvo kako bismo prevazišli šok ili traumu i izvukli lekciju iz toga. Da naučimo kako treba, kako ne treba i da promenimo negativno ponašanje u pozitivno. Na taj način bismo kroz naučenu lekciju, umesto blokade, nosili u sebi iskustvene veštine i alate koji nas jačaju i snaže i korisno služe.
Kako to postići? Kvalitetnim radom na sebi.
Šta je rešenje?
Rešenje za ovo je rad na sebi. Kontinuirano i stalno duhovno usavršavanje, po meri pojedinca, a ne instant rešenje primenjivo na svaku osobu. Otkrivanje svoje prave prirode i svojih talenata i sposobnosti - to je čarolija ličnog razvoja.
Kako bismo ponovo pokrenuli život u sebi, potrebno je da se suočimo sa strahom i dozvolimo mu da se izrazi i oslobodi kroz telo, i završi svoju putanju.
Taj proces je vrlo delikatan i potrebna nam je podrška, osećaj sigurnosti i bezbednosti dok prolazimo kroz to. U tom procesu neophodan je rad sa terapeutom.
Da bismo izlečili telo i dušu, potrebno je očistiti traumatsko iskustvo, zajedno sa svim pratećim energetskim nečistoćama. Zatim treba očistiti sve psihološke, spiritualne i energetske posledice traumatskog iskustva.
U slučaju bolesti, neophodno je podvrgnuti se medicinskom tretmanu, odnosno uključiti postupke kojima ćemo delovati na fizičko telo kako bismo ga vratili u zdravo stanje.
Na kraju je potrebno napraviti plan i program pozitivnih aktivnosti po kojima ćemo delovati ubuduće.
Prema Tomislavu Budaku, model nastanka fizičke bolesti kao posledice traumatskog iskustva izgledao ovako:
O duhovnim posledicama traume čitajte u sledećem tekstu. Evo kratkog uvida u sledeći tekst:
Novi članak u pripremi - da malo zavirite
Trauma i duhovno biće
Pored uticaja na psihu, trauma ima i energetski uticaj na duhovno biće.
Kako? U stanju šoka i često to i kažemo, „izvan sebe sam“ ili „nisam pri sebi“. To je zapravo istina. U stanju šoka jedan deo naše svesti napušta telo, odvaja se, nije prisutan u telu dok proživljavamo traumu. Beži u neku fantaziju, nalazi se u našoj mašti u nekom drugom dešavanju koje je sam smislio, u nekom drugom vremenu i prostoru. Mi to radimo u želji da se zaštitimo i pomognemo sebi onda kada nam je to jedini mogući način da preživimo traumatičan događaj, kad nemamo dovoljno kapaciteta da bismo uradili drugačije. To je ujedno i razlog zašto se često i ne sećamo traume. Ne sećamo se jer nismo bili pri prisutni pri punoj svesti dok se to dešavalo. A onaj deo svesti koji je tome prisustvovao, nema celu sliku događaja, nego suženu, iskrivljenu. Zbog toga imamo i neprirodan način ponašanja sa kojim se identifikujemo. Svakoga ko pokuša da ugrozi taj pogled na svet napadamo i smatramo za neprijatelja ili budalu.
Kada je deo naše svesti odlutao, u telu se pravi prazan prostor. Napušten je prostor koji je zauzimao deo naše svesti koji je pobegao u trenutku traume. Kako oko nas postoje razni entiteti, upražnejno mesto i energija koju ono pruža privlači entitete u naše telo. Entitet dolazi da bi se nahranio našom energijom, energijom traume, koja je negativna i niska, i tako postaje deo našeg bića. On se kamuflira i pažljivo ispreplete sa našim psihološkim osobinama, da bi postao nevidljiv i hranio se negativnom energijom kojom je nabijeno traumatsko iskustvo.
Na primer, devojčica koju je zlostavljao očuh dok je bila mala, dok je trajalo zlostavljanje zamišljala je zmaja koji dolazi po nju da je odvede na daleko i sigurno mesto. Kada je porasla i očuha više nije bilo u njenom životu, zmaj je spavao. Ali svaki put kada bi se u njenom životu pojavio muškarac, potencijalni partner i prilika za seksualno i ljubavno iskustvo, zmaj bi se probudio i napadao, u želji da je zaštiti od tog iskustva. U isto vreme joj je pomagao i štitio je, ali je i držao i u zarobljeništu i sprečavao je da napravi zdrav i kvaliteten ljubavno-partnerski odnos.
Kada nosimo u sebi tu negativnu energiju traume, straha, mi tada projektujemo u našu okolilnu taj osećaj i onda uglavnom privlačimo takve situacije i ljude u naš život, zlostavljače. Ponavljamo jedno te isto iskustvo, dok ga ne prevaziđemo, naučimo lekciju, izlečimo se. Uglavnom se ti pokušaji završavaju porazom i vraćanjem na staro. Teško je napraviti kvalitetnu promenu bez kvalitetne stručne pomoći. Potrebno je da nas neko vodi kroz tu situaciju, da nam bude podrška dok kroz to prolazimo. Važno je da se u tom procesu osećamo sigurno i bezbedno.
Kada uspešno prevaziđemo traumu, životno iskustvo koje smo pri tome stekli nosi u sebi pozitivnu energiju, novu karakternu osobinu, na primer, hrabrost. Ta novostečena osobina vodi nas u novu životnu fazu, u kojoj smo nešto prerasli, odrasliji nego pre, sposobniji, veštiji, sigurniji u sebe.
Korišćena literatura:
- Tomilsav Budak, Traumatsko iskustvo, struktura, izvor, posljedice i smisao
- Barbara En Brenan, Izranjanje svetlosti
