Opraštanje nas oslobađa patnje iz prošlosti i vraća nam slobodu koja nam je potrebna za zdrav, uspešan i srećan život. Birajući da oprostimo, mi darujemo najbolji i najveći poklon koji možemo sebi da damo.
Šta znači oprostiti?
To znači prestati da se ljutimo na sebe ili druge. Takođe znači prestati zahtevati od drugih da budu onakvi kakvi mi želimo da budu. Patnju nam ne stvaraju drugi ljudi, već naš doživljaj sveta i drugih ljudi, po kome mi očekujemo od drugih da budu po meri naših aršina. Očekujemo da se njihove želje, ukusi i ponašanje poklapaju sa našima. Želimo da nam daju ono što nisu spremni da nam daju iz bilo kog razloga - neće, ne žele, ne mogu, ne umeju…
Oprostiti znači odustati od neispunjenih očekivanja. Kada nešto želimo i ne dobijemo, ljutimo se. Da bismo oprostili, potrebno je da naučimo da prihvatamo život i ljude takve kakvi jesu. Mi žudimo za poravnanjem za naneti bol, nepravdu. Očekujemo od drugog da prizna svoje grehe, pokaje se, promeni se i izvini se. To se retko dešava. Ali dobra vest je da mi za to nismo odgovorni. Odgovorni smo samo za sebe, svoje misli, emocije i postupke.
Šta dobijamo opraštanjem?
Dobijamo zdravlje na svim nivoima svog bića. To znači da smo nešto naučili iz svojih grešaka i iz ličnog iskustva. Postali smo nova, bolja, unapređena verzija sebe. Svoje mane pretvorili smo u vrline i otvaramo sebi put ka tome da kreiramo zdravije odnose i lepšu, lakšu budućnost.
Sva moć je u nama. Samo mi možemo da otpustimo niske vibracije i negativne emocije, ljutnju, povređenost. Možemo da izađemo iz uloge žrtve i davanja moći drugima nad nama, i postanemo moćni superheroji u svom životu.
Drugi ljudi mogu da nas provociraju. Na nama je kako ćemo reagovati. Da li ćemo patiti ili odmah to raščistiti sami sa sobom i otpustiti - to zavisi samo od nas.
Prihvatiti situaciju i druge takve kakvi su sada, najveća je moć. Prevazići sebe i nastaviti dalje, jer nam opraštanje donosi mir i spokoj.
Otpuštanje prošle toksične situacije i razvezivanje od nje oslobađa novu kreativnu energiju, koju možemo da upotrebimo za kreiranje zdravijih odnosa i zdravije budućnosti.
Oprostiti ne znači gurnuti pod tepih, ignorisati, menjati ili ulepšavati realnost.
Opraštanje je samo za našu dušu. Čin opraštanja obavljamo sami sa sobom u tišini svoje duše. Nismo obavezni ništa da razmenimo sa drugima uživo. Opraštanje je intimni, duboki unutrašnji doživljaj kojim mi menjamo sebe, učimo svoje lekcije i svoje mane pretvaramo u vrline.
Kada oprostimo drugoj osobi, ako je ta osoba štetna za nas, ne moramo više biti u odnosu sa njom. Oprostimo sebi i njoj i distanciramo se, kako bismo se zaštitili.
Proces opraštanja
Opraštanje je proces koji ide po fazama. Opraštanje se uči i vežba.
Počnite od manjih stvari, koje je lakše preboleti.
Najbolje je da prvo zamislite sebe ili osobu, situaciju kojoj opraštate ispred vas. Budite prisutni u svom telu i pratite kako se osećate. I dišite. Dišite i otpuštajte, rastvarajte, diskreirajte negativna osećanja. Ja često kažem na radionicama - „Kao šećer u vodi, rastvorite to”. Dišite i dopustite sebi da vam misli i emocije spontano dolaze i odlaze. Najgore vam je bilo kada se prvi put desilo. Ali preživeli ste. Sećanje na to je bolno, ali lakše nego prvi put. Kada osetite olakšanje, ponovo pogledajte sebe ili osobu i recite: „Opraštam ti! Hvala ti na iskustvu i na lekciji”.
Ponovo obratite pažnju na svoje telo i osetite kakve su vam sada reakcije, da li imate još neko negativno osećanje ili misao. Ako imate, ponovite proces nekoliko puta, dokle god ne budete mogli da pogledate u tu osobu i osećate unutrašnji mir. Kada to osetite, znaćete da ste uspeno završili proces opraštanja. Osetićete slobodu i olakšanje!
Oprostiti nije isto što i zaboraviti.
Zaboravljanje traumatičnog događaja je odbrambeni mehanizam koji stvara lažni unutrašnji i spoljašnji osećaj sigurnosti i realnosti.
Lakše je oprostiti onima koji priznaju grešku i pokažu kajanje.
Nije lako oprostiti onima koji su nas duboko povredili, ponizili nas i naneli nam bol. Mnogo stvari koje drugi čine ponašajući se loše prema nama i zanemarujući naša osećanja i naše potrebe nas boli i dodatno povređuje.
Kada nas drugi ugrožavaju, u nama se bude niske strasti, želja da im uzvratimo istom merom, da ih kaznimo ili da im se osvetimo. Taman posla da pomislimo na to da treba da im oprostimo. Ali ne radi se o njima. Koliko god da nam je teško da nekome oprostimo, važno je da to uradimo zbog svog zdravlja pre svega. Možda nećemo izgladiti odnose da drugima, ali oproštaj će našoj duši doneti mir i osloboditi je negativnih misli i osećanja. Opraštanje je najvažniji čin koji je potrebno da napravimo ako želimo da nastavimo dalje na lakši, lepši i zdraviji način.
A možda je najvažnije od svega - znati kako da oprostimo sami sebi! Analizom svojih grešaka, njihovih posledica i samoobećanja da tu grešku nećemo ponoviti i da ćemo svoje ponašanje promeniti, sklopićemo mir sa samim sobom, „izlečićemo se”, oprostićemo sebi.
Potreba za poravnanjem je prirodna i važna u održavanju ravnoteže u ljudskim odnosima. To je potreba da se naudi onom ko nam je naudio. Ono što je važno znati jeste da se opraštajući onome ko nas je povredio ne daje prilika da se iskupi za ono što je uradio. Opraštanjem osobi koja nas je uvredila ili povredila, sebe stavljamo u nadmoćan položaj.
Ako imamo potrebu da se poravnamo, onda možemo zamisliti Ili zatražiti od osobe koja nas je povredila da za nas uradi nešto kako bi se iskupila. Time joj vraćamo dostojanstvo, istovremeno vraćamo poljuljani odnos u ravnotežu.
Kako opraštati
Često slušamo „Oprosti i sve će biti u redu”. Ali nije lako oprostiti.
Lakše povrede nekako i otpustimo. Ali one teže, koje izazivaju bol i patnju, u nama bude želju da se osvetimo. Kada to osetimo, javlja se krivica što smo takvi i gomila loših osećanja i tako u krug. Negativnim mislima i emocijama nikad kraja. Vrzino kolo.
Mnogo je načina na koje možemo raditi opraštanje. Pisanjem pisama, molitvom, meditacijom. Sve to pomaže, donese olakšanje, a onda se desi neka nova situacija koja nas ponovo povredi i sve krene iz početka.
Kada se osećamo povređeno, dobro bi bilo da analiziramo sebe i svoje postupke. Da se zapitamo šta je to što nas je u stvari pogodilo. Kada osvestimo šta nas najviše boli, koja je naša uloga u tome i kako smo dospeli u situaciju da budemo povređeni, uspećemo da shvatimo da smo mi takav stav one druge strane na neki način (ne)svesno inicirali.
Sam pokušaj da zaboravimo bolan događaj u kome smo povređeni i ne „obradimo” ga u sebi je „guranje problema pod tepih”. To nam ne pomaže da prevaziđemo osećanja bola i gneva.
Važno je razumeti da je opraštanje proces. Rešava se sloj po sloj problema. Ne pomaže uvek „čarobni štapić” koji deluje u trenu. Potrebno je preduzeti određene korake. Postoje tri elementa vezna za opraštanje - žrtva, tiranin i traumatični događaj.
Prvi korak: prihvatanje situacije
Važno je obaviti razgovor sa sobom i steći uvid u situaciju.
Najbolje je osamiti se. Zatim zamisliti osobu koja nas je povredila ispred sebe. Možemo da stavimo i stolicu ili neki jastuk, ako nam je tako lakše, i da zamislimo da je to ta osoba. Zatim se prvo dobro ispričamo sa njom. Kažemo joj:
„Zameram ti to, to i to…”
Zatim:
- „Ljuta sam na tebe zbog toga i toga...”
- „Volela bih da si to i to…”
- „Zameram sebi što sam to i to...”
- „Žao mi je što nisam to i to...”
- „Ljuta sam na sebe zbog toga i toga…”
- „Volela bih da sam tako i tako…”
- „Volela bih da je sada među nama tako i tako…”
Tako dajemo sebi malo oduška. Naravno, ne ide to uvek mirnim tonom. Nekada je to praćeno plakanjem, besom. Dobro je čak i da istučemo jastuk ako zatreba, da to sve izbacimo iz sebe.
Pročitaje OVDE kako napisati Pismo pomirenja sa sobom
Onda kada prođu burne emocije, kažemo toj osobi šta od nje očekujemo, na koji način da nam se izvini i koji je penal koji mora da plati.
Važno je da prihvatimo situaciju takva kakva je i da na trenutak dopustimo sebi da osetimo da smo bili žrtva i da nas je neko tiranisao.
Na taj način ćemo savladati prvi korak - prihvatanje situacije.
Drugi korak: poravnanje
Nakon što smo toj osobi rekli sve što nam je na duši, zašto smo na nju/njega ljuti i besni, sledeći korak je da postanemo svesni onoga što osećamo da nam druga osoba duguje. Dobro je da zatražimo od nje poštovanje i nadoknadu za našu patnju. Tako dolazimo do poravnanja. To nama kao žrtvi vraća samopoštovanje. Nakon ovakve „osvete”, žrtva više nije nevina, a tiranin okrutan. Oboje su pretrpeli i naneli bol. Ta pozicija da smo sada jednaki stvara uslove za opraštanje.
Kada sve ovo osvestimo i kada se burne emocije smire, onda krećemo na oslobađanje od trauma.
Zamišljajući osobu ispred sebe, priznamo sebi da nas je ta osoba povredila. Dozvolimo sebi da osetimo taj bol u telu, pojačamo ga dvaput, triput, zatim osetimo kako se širi sa našeg tela preko sobe u kojoj se nalazimo, preko zgrade sve do univerzuma. Na taj način osećamo kao da smo svoj bol, nepravdu podelili sa celim svetom, svemirom: „Vidite kako me povredilo, koliko me boli”. I onda ga pustimo od sebe, zamišljajući da ga raspršujemo kao vatromet ili sprej na najsitnije delove po celom svemiru. Ponovimo to dva puta, tri puta ako treba, nekada čak i više. Sve dok nam se misli ne razbistre tako da možemo da shvatimo šta nas je to sve povredilo.
Onda tražimo poravnanje. Najčešće je to kafa, knjiga, večera u restoranu, auto, kuća ili nešto slično što se novcem može kupiti. I za svakodnevne odnose sa prijateljima, kolegama, poznanicima to je najčešće dovoljno.
Ako je situacija teža, onda ovo nije dovoljno. Taj odnos onda mora da se reši kao što radimo sa članovima familije, gde su ovi odnosi puno komplikovaniji. Ja za to koristim uzročnu metodu transformacije karmičkih obrazaca. Otkrivamo smisao problema, lekciju skrivenu iza svega toga, odbačeni deo sebe koji je posledica traume. Integrisanjem odbačenog dela sebe uz blagoslove postavljamo osobu na njeno novo mesto u našem životu.
Ako nam to uspe, idemo dublje.
Povezivanje sa sobom
Sedite udobno, zatvorite oči i usmerite pažnju na predeo grudi, gde se nalaze srce i duša. Obratite se nežno sebi, sa ljubavlju:
Vidim te. Volim te. Žao mi je. Molim te, oprosti mi za sve.
Hvala ti što si deo mene. Žao mi je ako ti nisam posvećivala dovoljno pažnje i ako se ne brinem dobro za tebe.
Pomozi mi da otpustim svaki bol koji doživljavam. Volim te i žao mi je ako osećaš bol, tugu ili bes. Molim te da mi oprostiš. Volim te. Molim te, otpusti ih. Hvala ti što mi dozvoljavaš da budem deo tebe.
Kod opraštanja je važno da održimo fokus na Božanskom, na kvantnom polju, na celini, na osećaju da smo jedno sa svime što postoji. Potrebno je fokusirati se na Prazninu. Bez misli, bez emocija, bez programa. Praznina. Samo tada možemo delovati u trenutku, odnosno kroz Božansku Inspiraciju.
Treba pomenuti i da kod opraštanja postoje dve situacije - kada mi treba da oprostimo nekom i kada mi treba nekoga da zamolimo za oproštaj.
Da bismo u ovome uspeli, potrebno je da budemo potpuno iskreni prema sebi. Nekada prosto nije moguće doći do opraštanja dok se ne reše neki dublji konflikti ličnosti. Ima ljudi koji se užive u taj osećaj uvređenosti, to im postane način života i ostaju kivni mesecima ili godinama, a ponekad i celog života. Postaju gunđala i prepuštaju se hroničnoj mržnji, iako ne moraju da budu otvoreno osvetoljubivi.
Takođe, ima onih koji prerano opraštaju izbegavajući prihvatanje da su povređeni i besni. Postoje i razni drugi tipovi - oni koji lažno opraštaju pa se kasnije svete, oni koji ne mogu da traže oproštaj, oni koji se uvek do besvesti izvinjavaju i stalno kažnjavaju sebe itd.
Kada odbijamo da oprostimo drugima, najviše bola nanosimo sebi. Opraštanjem se oslobađamo vezanosti, otpuštamo predrasude prema drugima i kreiramo nove veze. Opraštanje je važan proces ako želite da budete u skladu sa sobom.
Ako stalno razmišljate o nepravdi, šta je ko uradio pogrešno, teško da se možete osećati dobro i biti zdravi.
Opraštanje je jedna od najboljih stvari koju možete da učinite za sebe. Oprostite svakome kome imate nešto da zamerite. A posebno sebi. Oslobodićete svoje najdublje biće velikog tereta i živeti s mnogo više lakoće i radosti.
