Panični napadi uglavnom su vezani za budućnost, kada mislimo da ćemo se naći u situaciji koju nećemo moći da kontrolišemo, da nećemo moći da izađemo na kraj sa okolnostima.
Najčešće se javlja onda kada ne postoji vidljiva opasnost. Tokom paničnog napada čovek misli da gubi kontrolu, oseća kao da će doživeti srčani udar ili da će poludeti. Vezan je za osećaj neizbežne sudbine i opasnosti, strah od gubitka kontrole ili smrti.
Kako telo reaguje u panici?
Kod paničnog napada osoba diše ubrzano, ali ne troši energiju. Ima utisak da ne može da udahne, da se guši, da joj nedostaje vazduh.
Šta se zapravo dešava? Dijafragma se podiže kako bi se pluća ispunila kiseonikom. Krv se povlači kako bi se u slučaju povrede sprečilo krvarenje. Zbog povlačenja krvi javlja se bledilo, vrtoglavica, zamagljen vid, stezanje vilice (koje stvara utisak paralize), osećaj da su creva „vezana u čvor”.
Pored toga, javljaju se i druge telesne reakcije: lupanje srca, znojenje, drhtavica, hiperventilacija, naleti vrućine, mučnina, grčevi u stomaku, bol u grudima, glavobolja, slabost, stezanje u grlu, problemi sa gutanjem, žmarci.
Ako se pogorša i pređe u osećanje užasa, može da se javi i nagon za uriniranjem ili defakacijom.
Čovek tako upada u „vrzino kolo“ jer ove reakcije dodatno uplaše čoveka, pa on upadne u začarani krug i ponovo se uplaši iz početka. Ako se nastavi tako, dolazi do iscrpljenosti, preznojavanja, tenzija u dijafragmi (što se doživljava kao bolovi u grudima), crvenila, kratkotrajne paralize mišića, kao i onesvešćivanja. To se dešava zato što autonomni nervni sistem preuzima kontrolu nad centralnim nervnim sistemom kako bi stabilizovao disanje i uspostavio ravnotežu između kiseonika i ugljen-dioksida.
Zato je važno normalizovati disanje ili raditi vežbe kako bi se potrošio višak energije koji je nastao.
Emocije kod panike
Ne postoji panični napad nego osoba koja paniči.
Da bi osoba imala panični napad, mora da postoji uzrok, okidač.
Do paničnog napada dolazi kad se zapravo ništa ne dešava, ali su razlozi za osobu koja ih doživljava stvarni. Sve se dešava u njenoj glavi kao rezultat mentalnih predstava, prisećanja, zamišljanja, bilo da su te predstave izazvane vizuelno, bilo nekim mirisom, zvukom, dodirom. Ali čovek nije svestan tog simulansa koji ga u stvari podseća na neku doživljenu traumu. Kao fleš bek - čovek ima utisak da se ponovo dešava nešto što se ne dešava i čega nema u realnosti upravo zbog sličnog ili istog stimulusa u realnosti.
U svakodnevnim životu postoji glavni misaoni tok kada smo fokusirani na nešto što svesno radimo i razmišljamo. Ali dok smo fokusirani na jednu stvar, nismo svesni paralelnih misaonih tokova koji se odvijaju u pozadini. Nismo ih svesni jer smo naučeni da ne obraćamo pažnju na njih. Na „ekranu unutrašnjih misli” dolaze i odlaze rojevi misli.
Panični napad upravo kreće iz tih unutrašnjih rojeva. Neka od tih misli je okidač koji izaziva osećaj straha. Pošto se ne dešava realna opasnost, čovek ne prepoznaje taj strah jer nije svestan svojih misli. On postaje svestan svoje telesne reakcije, ali zbog nepovezanosti misli i emocija i percepcije (slika i ton se ne slažu), on tu telesnu reakciju pogrešno tumači i onda se uspaniči.
Kako izaći iz panike?
Kada se nađemo u panici, najčešće nismo dobro obavešteni tj. nemamo dovoljno informacija o situaciji u kojoj se nalazimo. Samim tim nemamo ni dovoljno znanja kako da to prevaziđemo.
Prvi korak je da razumemo šta se dešava. Da bismo razumeli, moramo da znamo šta je strah i panika. Kada znamo o čemu se radi, vežbom i praksom može da se dođe do olakšanja i rešenja krize.
Drugi korak da uspostavimo balans i vratimo se u normalu je da prepoznamo telesne reakcije, osećaj, emocije i misli, jednu po jednu. Kada ih osvestimo, možemo da shvatimo reakcije.
Zašto je potrebno jednu po jednu reakciju osvestiti? Zato što je to najčešće klupko emocija. To klupko dovodi do bolokade, zastoja, do traume. Ne vidimo i ne razumemo jasno šta se dešava. Ono što ne razumemo, ne možemo ni da prevaziđemo. Cilj je da otkrijemo okidač. Oktrivamo ga tako što razmotavamo film od početka, baš kao kada tražimo izgubljene ključeve: prateći gde smo bili, šta smo radili i šta nam je to odvuklo pažnju na trenutak i okinulo strah. Baš kao trenutak kada smo negde spustili ključeve nesvesno, i sada ne možemo da se setimo gde su.
Pitanja na koja tražimo odgovor jesu:
• Kakva je rekcija tela (drhtavica, znojenje, lupanje srca...)?
• Kakav je osećaj u telu (kamen u stomaku, knedla u grlu...)?
• Kog je oblika, boje taj osećaj u telu?
• Kakve emocije ga prate? Strah i šta još?
• Kakve misli nam se vrte po glavi?
Hitna pomoć u ovakvim situacijama može biti ovo:
- Brojanje: uspostaviti ritam disanja (brojimo do 4 dok udišemo, brojimo do 4 i držimo dah, brojimo do 4 pa izdahnemo, brojimo do 4 dok ponovo ne udahnemo).
- Opustiti telo kao u jogi, deo po deo: opuštam stopala, listove, butine i tako redom.
- Osetiti, osvestiti gde je u telu, šta je, kakvo je, i onda ga disanjem diskreirati, rastvoriti.
- Naći sigurno mesto (dobro je imati ga unapred, tipa šuma, more, i zamisliti sebe da se nalazimo tamo).
- Staviti se u stub srebrno-bele svetlosti i zamišljati kako se čisti sve iz tela što je negativno.
Ili neka druga metoda,ima ih puno, i dobro ih je izvežbati unapred, a zatim korisititi u trenucima krize.
Kada nas uhvati „običan strah", postoji pretnja, diže se borbena gotovost organizma i pripremamo se za reakciju „bori se ili beži". Ove reakcije su instinktivne i odvijaju se automatski, bez uticaja naše volje (disanje, rad srca itd.)
Kako telo reaguje na strah?
Kada nas je strah, telo reaguje tako što povlači krv sa periferije u mišiće i mozak. To radi da bi pripremilo mišiće za rekaciju „bori se ili beži” i zbog sagorevanja glukoze u mozgu.
Telesne reakcije kao posledica osećanja straha su i adrenalin, lupanje srca, visok krvni pritisak.
Vise o strahu pročitajte OVDE
Vise o šoku i traumi pročitajte OVDE
Kako možete kvalitetno rešiti paniku na nekoj od radionica/terapija pročitajte OVDE
Izvor - Predavanja o transakcionoj analzi
