Pravo na sopstvenu sudbinu

Definicija sistema

Prvi sistem koji upoznajemo kada se rodimo je naša primarna porodica. Na svet nas donosi majka, imamo tatu, pretke i ostalu rodbinu. Tom porodičnom sistemu pripadamo ceo naš život. U njemu od rođenja učimo kako da pričamo, da peremo zube, šta je istina, šta laž, kakvo ponašanje je za porodicu ispravno, a kakvo pogrešno, šta je to pripadnost porodičnom sistemu, koje vrednosti i osobine su prihvaćene i opravdane, a koje su loše za porodični sistem, zabranjene, kažnjive i sl. Jednom rečenicom rečeno - stičemo znanje i veštine za život i učimo odnose među ljudima. Učimo ta prećutna pravila ponašanja, razmene, davanja, primanja, pokazivanja ljubavi i pažnje, kažnjavanja, odbacivanja i sl. Za taj prvi sistem smo vezani ceo život, i on nam je kao lakmus-papir, jedinica mere za sve ostale odnose koje gradimo tokom života. Sve što tu naučimo važno nam je za opstanak i preživljavanje u ostalim sistemima sa kojima se srećemo tokom života.

Prema Bertu Helingeru, svaki sistem ima svoju Savest, tj. sistem vrednosti po kojima se meri da li postupamo ispravno ili pogrešno u sistemu kome pripadamo. Ako postupamo ispravno, ako smo lojalni sistemu i njegovim vrednostima, dobro se osećamo, sigurni smo u sebe i svoje vrednosti. Ako postupamo pogrešno, mimo vrednosti koje postoje u sistemu, osećamo krivicu i grižu savesti.

Zato je važno graditi kvalitetne odnose sa članovima našeg porodičnog sistema.

Kada dođemo u kontakt sa drugim sistemima, koji takođe imaju svoju Savest, dolazi do konflikta među sistemima. Sudar savesti dva sistema često vidimo u partnerskim odnosima, navijačkim grupama, rasnim i verskim konfliktima i sl. Savest onemogućava ljubav prema onima van granica sistema. Tek kada se prevaziđe grupna savest, moguće je ostvariti razvoj i ljubav prema onima van grupe. I jedni i drugi u okvirima svojih sistema veruju da su njihove vrednosti „prave” i osećaju se ispravno i nedužno.

Kako se razvija vezanost za porodični sistem

Kao mali, mi imitiramo i oponašamo mamu i tatu i ostale odrasle, rodbinu. Želimo da budemo kao oni, da pripadamo porodičnom sistemu. Radimo stvari koje su drugima prijatne, koje oni odobravaju. Ako ne slušamo, pijemo vodu za vreme ručka, a nije nam dozvoljeno, radimo stvari krišom bez pitanja, na svoj način, javlja se strah od kazne, krivica, gubitak prava da pripadamo sistemu, jer ne poštujemo njegova pravila. Za svako dete, a i čoveka naravno, najvažnije je da ima dobre i kvalitetne odnose sa članovima svoje porodice, da pripada porodici i da ga ona podržava. Zato dete, a kasnije i odrastao čovek, čini sve da bi toj porodici pripadao, pa čak i po cenu da se odrekne svojih potreba i želja. Žrtvuje sebe i svoj život samo da ga porodica ne isključi ili ne kazni. Tako deluje porodična Savest i tako razvijamo savest vezivanja. Ona nas prati od primarne porodice, preko svih drugih odnosa i sistema kojima pripadamo, do partnerskih. Kada smo nevini i kada pripadamo nekom sistemu poštujući njegova pravila i merila, mi nemamo kontrolu nad svojim bićem, sistem nas kontroliše. Strah i krivica su nam dobro poznati drugari.

Kada počnemo da radimo na svojoj individualizaciji, da osluškujemo sebe i svoje potrebe, da prebacujemo kontrolu sa spoljašnjeg sveta na unutrašnji svet, počinje naš lični razvoj i razvija se naša volja. Prepoznajemo šablone koji nas vezuju za druge, igre koje igramo da bismo ispunili svoje potrebe za ljubavlju, pripadnošću, prepoznajemo na koji način smo upleteni sa drugima. Osvešćivanjem tih delova sebe, prevazilaženjem strahova, krivica i blokada, počinjemo da gledamo na svet nepristrasno, sa distance, izlazimo iz uloge žrtve. Počinjemo da biramo svoj način, reagujemo onako kako se osećamo i izlazimo iz upletenih odnosa. Shvatamo da ne postoje loši i dobri, nevini i krivi, oni koji pripadaju i oni koji ne pripadaju, već da smo svi deo jednog velikog sistema, deo jedne velike duše, kako to Bert Helinger kaže - koja teži da ujedini i pomiri sve što je razdvojeno.

Grupna savest ravna se prema zakonu: ko je jednom postao deo sistema, zauvek je deo sistema i ima jednaka prava na pripadnost sistemu kao i svi drugi. Nema crnih ovca, nema odbačenih.

Proces individualizacije i pravo na sopstvenu sudbinu

Od mame i tate smo dobili boju kose, boju očiju, i razne druge fizičke osobine. Osim ovih, svima vidljivih osobina, dobili smo i još mnogo toga nevidljivog - različite psihološke probleme, strahove, blokade, traume i još puno toga. Mnoge osobine naših roditelja, strahove, vrednosti, verovanja, nosimo u sebi. Mnogi naši životni problemi (zdravlje, brak, materijalni problemi, posao, problemi sa decom, bolesti i dr. ) imaju veze sa porodicom u kojoj živimo, u kojoj smo odrasli, kao i sa porodicama iz kojih potiču naši roditelji i ostali preci. Te blokade, traume, strahovi iz prošlosti prenose sa kolena na koleno kroz više generacija i često utiču i na ponašanje potomaka. Nakon toliko mnogo godina, često se i zaboravi prvobitni uzrok njihovog nastanka.

Čovek ima potrebu da kreira svoj život u kome će biti slobodan, nezavistan od drugih i samoostvaren. Prepreka za ostvarenje tog cilja je osećaj krivice što se odvajamo od drugih, što izdajemo vrednosti sistema kome pripadamo. Preuzimanjem odgovornosti za sopstveni razvoj i ostvarenje svojih ciljeva, mi stičemo pravo na sopstvenu sudbinu. Ispunjavanjem svojih ciljeva, odvajamo se od drugih.

Kako bismo istrajali u promenama na putu ka ostvarenju cilja, potrebni su nam razvijena volja i dobar motivacioni sistem. Volja je najjača sila naše individualnosti, naše autentičnosti. Promena zahteva preuzimanje lične odgovornosti za dalje akcije, odvajanje od potrebe da drugi učini nešto za nas i umesto nas. Potrebno je da preuzmemo teret sopstvenog razvoja. Kada nemamo dovoljno svesti, energije i veština da se nosimo sa promenama i izazovima koje nosi sloboda, tada smo skloni da projektujemo svoju volju na druge ljude, grupe ili institucije. Na taj način ne moramo da snosimo odgovornost za taj deo sebe.

Prosto je neverovatno u kojoj meri reagujemo na verovanja i postupke drugih ljudi i njihovo uplitanje u naše ciljeve. Bilo da smo u društvu s nekim ili makar samo razmišljamo o drugim ljudima, oni postaju deo naše ličnosti koji pokušava da utiče na nas i da preuzme kontrolu nad našim mislima i postupcima.

Kada smo u društvu drugih ljudi, do nas, do naše aure prvo dolaze tuđe vibracije. Ako nam se poklope vibracije, mi ih tada privlačimo i one prolaze našu auru i spuštaju se na čakre. Kada dođu na čakre, stvaraju projekcije. Zato mi tako lako prihvatamo tuđe misaone obrasce i uverenja, i često mislimo da su naši. Ovo se dešava i obrnuto: naše vibracije dolaze do drugih ljudi. Svaki naš izbor može nekog da inspiriše ili da ga stavi pred iskušenje, pa čak i blokira.

E sada zamislite kako je sa precima i članovima porodice, sa kojima smo vezani kao spojeni sudovi. Od njih automatski upijamo obrasce ponašanja.

Potrebna je velika količina energije za ostvarenje svojih ciljeva.

Kada čovek započinje proces individualizacije, prate ga strah i krivica. Lek za njih je snažna potreba da se živi sopstveni život i ispuni svoj puni potencijal, a to je razvijena volja.

Poreklo i razvoj volje

Volja je unutrašnja sila koja nas vodi ka samoostvarenju. Prvi korak ka tome je da prepoznamo da ona postoji. To se dešava kada postanemo svesni da živimo automatski, bez razmišljanja. Reagujemo po navici, ponašamo se onako kako to okolina od nas očekuje, bez procenjivanja situacije na svoj način. Imamo osećaj da smo žrtve okolnosti, a ne saučesnici, da nas život nosi i sve se dešava bez naše volje. Prepoznavanje ovog prvog koraka vodi ka buđenju volje. Pojavljuje se lična odgovornost nas kao svedoka. Mi imamo mogućnost da razmislimo o tome kako se osećamo i kako se ponašamo i da napravimo svoj lični izbor. Postajemo svesni toga da sami kreiramo svoje osećaje, ali i svoje osobine. Poslednji korak je razvijanje volje, kada se potpuno identifikujemo sa svojom voljom, i postupamo u skladu sa svojom pravom prirodom. Kada prihvatimo da smo mi naša volja. Izvan toga, razvija se još jedan viši nivo volje, volja naše duše, tzv. transpersonalna volja. Tada prevazilazimo lično i počinjemo da radimo za dobro svih, da živimo svoj životni zadatak.

Za nastanak ovog teksta zaslužni su B. Helinger i svi njegovi učenici i nastavljači koji su bivali moji učitelji.