Pušenje duvana vodi poreklo od Indijanaca, od pre 3000 godina. Indijanci su koristili duvan kada su kretali u bitku kako bi se spojili sa duhovima predaka. Tačnije, koristili su duvan kako bi dobili hrabrost predaka za bitku. Naime, kada su se spremali za borbu, odlazili su na groblje i palili lulu. Zašto? Zato što se na groblju otpuštaju razna isparenja i gasovi od umrlih. Prilikom izdisanja ugljen-dioksida, za njega se u neposrednoj okolini vezuju razni drugi elementi, dolazi do hemijskih reakcija i, kada čovek udiše pušenjem kroz nikotin, za njega se vezuju entiteti. U sučaju Indijanaca, namera im je bila da ovim putem u sebe unesu hrabrost i snagu svojih predaka za bitku.
Samo, za razliku od Indijanaca, koji su to koristili namenski, povremeno, a posle imali razne rituale čišćenja tela i duše i znali kako to da izbace iz sebe, a ne da stalno žive sa tim, današnji pušači to rade non-stop. Umesto da se čiste, to se u njima taloži godinama. U najmanju ruku, time žive tuđe identitete, a ne svoju pravu prirodu, a o bolesti da ne pričamo, to je već dobro poznata tema.
Duvan je u Evropu, na francuski dvor, 1560. godine doneo diplomata Žan Nikot, po kome je nikotin i dobio ime.
Potrebno je oko sedam sekundi da nikotin iz pluća preko krvi stigne do mozga pušača. Tu plasira informacioni program, entitet. Smešten u mozgu on pušača podseća te da puši, da zapravo stalno hrani taj program kako bi opstao. U nervnim ćelijama nikotin stimuliše nikotinski acetilholinski receptor, što utiče na to kako mozak radi, a povezan je posebno sa mehanizmom pažnje. Čovek ovaj mehanizam non-stop koristi kada mu je potrebno da se fokusira na detalj, radnju, razgovor, a da pritom zadrži sposobnost za multitasking, da u svakom trenutku proširi pažnju na okruženje, posebno u slučaju opasnosti. Nikotin kod pušača istovremeno stvara osećaj opuštenosti, oštrine i koncentracije, uz opšte umirujuće dejstvo na nervni sistem, ali i naviku od koje se kasnije teško odvikava. Pušenje postaje izvor uživanja, strasti i zadovoljstva, ali i zavisnosti.
Danas na svetu puši oko 1,1 milijarda ljudi, odnosno svaki sedmi čovek na planeti.
Ako to posmatramo iz ugla entiteta, kada udišemo, na primer, entitet koji nam je surogat za našu sposobnost da razmenjujemo nežnost ili hrabrost, koja nam nedostaje, ta je informacija o nežnosti ili hrabrosti tuđa, a ne naša izvorna i prirodna, sa tuđom je vibracijom, a preko krvi se prenosi u naše ćelije. Na taj način ta informacija u nama zaživi, ali ne ostane samo na tome. Ona se prenosi i dalje, na ostale ćelije. Tako mi poprimamo tuđe identitete, razni tuđi entiteti žive u nama, a da mi toga nismo svesni.
Pluća se čiste od toga, bore se protiv toga tako što se recikliraju. Do momenta dok ne prestanu. Dolazi do stvaranja taloga u drugim organima, crevima, jetri, i tada pluća gube bitku. Tada najčešće nastupa bolest, veliki rizik od karcinoma debelog creva i drugih organa, ne samo pluća.
Kako to rešiti?
Na radionici „Slagalica života” ispostavilo se da je zavisnost od pušenja vezana za nedostatak zagrljaja, nežnosti i bliskosti. Klijent čiji smo rad radili je iz porodice gde se nije razmenjivala nežnost. Prenoseći taj porodični trend u novu porodicu, klijent se sa članovima svoje nove porodice isto ne grli. Decu zagrli samo kada spavaju. Umesto toga, kada mu se grli, zapali cigaru. Slično kao Indijanci duhove predaka, moj klijent posredstvom pušenja pokušava da u sebe unese bliskost, nežnost i zagrljaj.
Da li je nargila manje štetna od cigareta?
Pušenje nargile je isto rizik za zdravlje, kao i pušenje cigareta. Dim sadrži značajnu količinu nikotina, katrana i teških metala. Kažu da se tokom jednog pušenja nargile udahne toliko dima koliko udahne pušač 100 ili više cigareta. Pri tome, drvo ili ugalj koji se koriste kao izvor za nargilu sagorevanjem emituju ugljen-monoksid i teške metale, što povećava rizik od tuberkuloze, hepatitisa i hepresa. Mišljenje da je nargila bezbedniji način pušenja je zabluda. Nargila je privlačnija od cigarete, jer ne iritira grlo, ali sadrži mnogo nikotina, katrana i teških metala (prisutnih i u otrovu za pacove). Voda filtrira samo 5% štetnih supstanci.
Šta su entiteti?
Mogli bismo reći da je entitet informacija, program.
Duša je multipla. Deo duše je inkarniran, deo ne. Duša je izvan vremena i prostora. Neki delovi duše mogu biti u prošlosti, neki u budućnosti, neki kod nekih drugih osoba, u nekim drugim prostorima, dakle duša može da se fragmentira na manje delove. Kada proživljavamo intenzivna iskustva, neke traume ili blokade, tada se dešava da jedan deo naše duše bude blokiran ili zarobljen, vezan u iskustvu tih događaja. Jedan od duhovnih ciljeva rada na sebi je vratiti otcepljene delove svoje duše. Takođe, mi možemo i da uzmemo fragmente tuđe duše ili da nam se one pripoje. Deo duše može da ostane kod nekog drugog, duša može da se rascepi, mi možemo da nosimo deo duše nekog pretka ili nekoga s kim smo u prethodnom životu bili bliski. Na dušu se „kače” entiteti koji joj ne pripadaju. Iako zvuči neverovatno, setite se stihova „dao sam ti dušu”, „uzela si mi srce...” i sl.
Odbacivanje delova duše se dešava nesvesno. Na primer, prilikom traumatičnog iskustva često poričemo deo koji je doživeo traumu jer ne možemo da se suočimo sa njim. Tim delovima ne dozvoljavamo da izađu na površinu i da ih doživimo kroz iskustvo.
Kakve vrste entiteta privlačimo?
Kažu, kada umremo, anđeli čuvari dolaze po dušu i vode je u svetlost. Međutim, ako duša ima nezavršena posla na zemlji, i ostane vezana za određene događaje ili osobe, taj deo duše ostaje kao otcepljeni deo. On nema dovoljno snage da ode u svetlost i ostaje da luta. Najbliža i najlakša svetlost koja ih privlači je čovek. Određene entitete privlače određene vibracije i frekvencije kod čoveka. Na primer, ako je čovek pun ljutnje, on privlači entitet koji u sebi nosi mnogo nerazrešene ljutnje.
