Prvo što zapamtimo je prvi utisak
Prvi utisak kada se nađemo u nekoj situaciji je toliko snažan, da najčešće ostanemo zaglavljeni u njemu. Ako je situacija napeta i izazovna, ne pratimo dalji razvoj situacije, već se npr samo fokusiramo na to da nam je teško. U nemogućnosti da brzo obradimo zašto nam je teško, počinjemo da se žalimo i možda čak i da ulazimo u konflikt sa drugima. Umesto da učestvujemo u situaciji da se trudimo da nađeo rešenje problema, mi vrtimo jednu istu rečenicu da bi nas neko čuo i razumeo. Drugi nas ne čuju, jer su i oni zaokupljeni sobom. Svako je u nekom svom šablonu.
Obrada prvog utiska
Primer - situacija sa grupne radioice:
Dvoje se svađaju, a treći drži pokrivne oči. Teško mu je i ne može da ih gleda. Lupa mu srce i stalno ponavlja rečenicu - “Jao što mi je teško, uf!”.
Dok se on tako bavi sobom, sitacuija se razvija - drugo dvoje se isvađalo, okrenulo sve na šalu, na kraju se zagrilo i prevazišlo konflikt. Treći to nije ni primetio. Njemu je od početka do kraja bilo teško, i on je ostao zaglavljen u tome. Šta to znači za njega? To znači da on nema kvalitetan alat da izadje iz konflikta. Moguće da je kao mali bi prisutan kada su se odrasli svađali, možda mama i tata, pa je on naučio tako da reaguje. Da tako pokrije oči i zatvori se u sebe. I tako tu rekciju ima i dan danas, a danas ima 40. godina. Dok je bio mali nije naučio kako da se nosi sa tom situacijom, a kasnije tokom školovanja, socijalizacije i sl.. nije imao prilike da unapredi i razvije sposobnost za konfliktne situacije.
Moguća rešenja:
Umesto da kad se i ovako bavio sobom, to radio na kvalitetan način, da obradi to što mu je teško, kakav je osećaj u telu, kakve su emcije, koji mentalni program vrti po glavi, da se opusti i distancira, on se zaglavio. Da je mogao da se opusti, mogao bi da potraži rešenja, da im okrene leđa, da napusti prostoriju, da se umeša u svađu i zajedno sa njima potraži rešenje.. Time bi promenio svoj odnos ka toj situaciji, ne bi se osećao lose I kao žrtva, već kao aktivni učesnik, koji ima mogućnost da utiče na razvijanje situacije.
Da bi mogao to da radi na kavlitetan način, to mora neko da ga nauči. Zato on sada dolazi na grupne radionice i individualne radionice, radi na svom ličnom razvoju i time pomaže drugima da se i oni razvijaju (pogotovu onima koji imaju sličnu priču).
Maza i Lunja i porcija špageta
Novi pristup koji smo primenili, u generalizujući problem, kako bismo ubrzali njegovo rešenje, pokazao nam je da je potrebno da zastanemo prvo, onog trenutka kada počnemo da se loše osećamo. Nama je svakako fokus na tome kako nam je. Kad je već tako, onda taj fokus treba da bude kvalitetan. Ako se malo potrudimo, možemo da ga zaista osvestimo, umesto da se ventilišemo. Kada zastanemo lako uočimo jedno klupko emocija, osećanja i rečenica koje vrtimo u krug po glavi, kao gomilu špageta.Ne vidimo ni početak ni kraj tog vrtloga. Kada je svako od nas uhvatio po jedan kraj te "špageta situacije", baš kao Maza i Lunja u čuvenom crtanom filmu, ubrzo smo počeli svi zajedno da kvaliltetno razmenjujemo utiske, emocije, telesne senzacije. Ispoljavajući brige, sumnje i strahove, ušli smo malo i u "tuđu kožu", shvatili smo šta zapravo svakoga od nas pogađa u datoj situaciji. Posmatrajući iz novih uglova ono što se dešava i preuzimajući ličnu odgovornost za to kako reagujemo, uspeli smo da napravimo distancu i da ne diživljavamo isključivo lično ono što se dešava. Drugi to vide na neki svoj način.
Kreativni pomak i glavna lekcija iz rada
Uviđajući da svako ima mogućnost izbora kako će da reaguje, i čineći pre svega za sebe ono što najbolje može, dolazi do velikog olakšanja. Nastaje preokret i umesto kukanja, optuživanja i mučnih osećanja, javlja se kreatvni pristup problemu. Naizgled bezizlazna situacijja počinje da se menja i kao da i sama sarađuje sa nama. Glavna lekcija za nas je da ostajemo zaglavljeni u prvom utisku, nego da ga što pre obradimo - da obradimo osećaje, emocije i misli koje nas pritiskaju.
Kada nam je postalo jasno šta se dešava, mogli smo da vežbamo duži put reakcije na situaciju, nakon što malo razmislimo o svemu. Time smo podgili raspoloženje, motivisali se i osnažili. Dali smo svoju podršku drugima i dobili podršku od njih.
Ukratko
Shvatili smo da čim nam neka situacija zadaje bilo emotivni, psihički ili fizički bol, mi se "zaglavimo" U nemogućnosti da izrazimo to što nam se dešava, jer nemamo razvijene korisne alate za dobru komunikaciju ni sa sobom, a ni sa drugima, ne uspevamo da se razmenimo. Čutimo, lažemo ili besnimo zato što se bojimo neke od sledećih stvari:
- da će nas neko grditi, ljutiti se na nas, kazniti
- da ćemo možda našom reakcijom mi povrediti nekoga (ako iskreno kažemo kako se osećamo ili šta mislimo)
- usled nostastka vremena i prioriteta tokom rada
Dinamika kojom smo izvodili radove pomogla je našem ličnom razvoju i time razvoju drugih koji su sa nama učestovali u radovima
Zaključak
Na žalost, većina nas je išla u škole sa lošim sistemom obrazovanja, gde je znanje i poznavanje rada na sebi i razvijanje ličnih sposobnosti bilo siromašno. Neobavešteni, nismo naučili i razvili kvalitetne alate za komunikaciju. Sposobnosti koje smo razvili, bez primene modernih tehnika koje u razvijenim delovima sveta spadaju u osnovno obrazovanje, kao deo evolutivnog i civilizacijskog napredovanja, prilično su zanemareni. Zbog toga smo se trudii smo se da generalizujemo situaciju, da razvijemo svoj odnos ka njoj, i da joj dopustimo da ona deluje na nas, prvo prihvatanjem, zatim aktivnim učešćem u njemoj promeni, i na kraju rezultatima. Tako smo naučili i praktično sproveli nove veštine u komunikaciji.
Preporuka za dalje
Bilo bi korisno da svako od nas uveče pred spavanje zapiše u dnevnik ili meditira na temu proteklog dana. Na taj način će obraditi podatke, uočiti greške i osvestiti šta i kako je bilo najbolje uraditi u tim situacijama. Na osnovu toga sebi napraviti plan akcije za slične takve situacije, kako bi se iz njih uspešno izlazilo.
Ukoliko želite ozbiljno da se posvetite ličnom razvoju, možete me kontaktirati na e-mail: [email protected]
