Katu sam upoznala u prelomnom trenutku u svom životu. Mnogo toga se „lomilo”. Bezrezervno sam joj (po)verovala, ulivala mi je poverenje, iako je nisam ranije poznavala. I pomogla mi je da se sve prelomi kako treba.
Nastavila sam nekim svojim putem i on me je ponovo, dve godine kasnije, doveo do Kate. Ovoga puta lomilo se u životima meni dragih ljudi, zbog čega je meni bilo teško, preteško. Na Katinim radionicama naučila sam da to prihvatim, da sagledam iz drugih uglova, da naučim šta je bolest i kako sa njom, a ne protiv nje, i da prihvatim sebe i svoje, da nam svima pomognem. Rasla sam, sazrevala, smirivala se, učila se ljubavi koja ne guši i ne koči nego prija i tera napred. Učim i dalje. Mnogo mirnija i mudrija. Bez Kate kao učitelja, teško bih to mogla.
(A posle onog prvog pomenutog prelomnog trenutka rodila mi se ćerka. Zove se Katarina. Sasvim slučajno. :) )
