Da li su projekti samo projekti?

Dugo nisam bio na radionicama za lični razvoj i sada sam naprečac odlučio da dođem. Došao sam nepripremljen za rad. Nisam se suštinski povezao sa problemom, nisam obavio intervju pre radionice, a nisam bio ni na individualnoj radionici pre grupnog rada, što je neki uobičajeni tok kada se radi na problemima, pogotovu ovako kompleksnim.

Moja tema za rad je bila koji projekat prvi sada odmah da završim, od nekoliko tekućih, kako bismo bili zadovoljni i moji klijenti i ja i kako bih odmah prihodovao.

U glavi sam imao predefinisana 3 rešenja, A, B ili C, i bilo mi je potrebno da mi učesnici rada na grupnoj radionici ukažu na jedno od ta ponuđena 3 rešenja.

Cilj rada je bio „ja sada efikasno poslujem, zadovoljan sam i ja i klijenti, i prihodujem u skladu sa svojim planovima i potrebama”.

Tokom rada, na moje iznenađenje, moji poslovni projekti su počeli da se ponašaju kao živa bića. Učesnik rada koji je predstavljao mene odjednom se pretvorio se u mog tatu, moji klijenti u mamu, a projekti su počeli da se ponašaju kao malo dete razvedenih roditelja, koje ne može da se opredeli da li će biti na maminoj ili na tatinoj strani.

U nastavku rada, kreće dijalog između mame i tate (tj. mene i mojih klijenata u realnom životu):

Mama, ugledavši tatu koji izlazi iz toaleta, pita ga: „Gde si ti?”

Tata kaže: „Znaš gde sam, zašto pitaš?”

Mama mu kaže: „Nije mi dovoljno da znam gde si, hoću i da te vidim!”

Pomislio sam kakva je ovo glupost, šta pričaju ovi ljudi? I da li je realno da mi se otvara neka privatna priča u poslovnom radu? Kakve to sad ima veze sa mojim problemom?

Otišao sam kući nezadovoljan i frustriran radom. Osećao sam da sam pogrešio što sam došao na radionicu. Potrošio sam pola dana na nešto što nema veze sa mojim problemom, platio sam poslovni rad, skuplji nego privatni, a otvorio se privatni rad, koji, pritom, ništa nisam razumeo.

Umesto mojih ponuđenih predefinisanih rešenja A, B ili C, otvorilo se rešenje F. Pomislio sam - i šta ću sad? U tom trenutku, pod stresom i u problemu, na to rešenje nisam bio spremam ni fizički, ni psihički, ni emotivno.

Rešio sam da pustim da to prenoći, Posle 48 sati i dalje nisam razumeo rad, kao ni posle nekoliko narednih dana. Iako sam imao audio-snimak rada, nisam imao živaca da ga ponovo preslušam.

Međutim, pošto sam uspešan čovek, dobar učenik i radim na sebi, odlučio sam da primenim ponuđeno rešenje i da krenem kod klijenata „da me vide”, iako su projekti još uvek u fazi izrade. To je protivno mom ličnom stavu. Ja obično idem na sastanke kod klijenta samo kada imam gotov proizvod, tj. urađenu i testiranu jednu fazu projekta.

Na moje iznenađenje, klijenti su bili zadovoljni. Počeo sam da prihodujem ne od jednog završenog projekta, nego od nekoliko projekata odjedanput, koji su bili u fazi izrade. I ja sam bio zadovoljan.

Tek tada sam shvatio rešenje F koje mi se pokazalo na radionici - „želim da te vidim, a ne samo da znam da se radiš i da si u fazi izrade”. Umesto da postignem svoj cilj sa početka rada, da klijenti budu zadovoljni, da ja budem zadovoljan i da prihodujem od jednog projekta, ja sam to postigao sa više projekata odjedanput.

Shvatio sam da na radionice moram da dolazim otvorenog uma i pustim da se one razvijaju prirodno i da mi se poruke i rezultati slegnu. Naučio sam da radionice definitivno pružaju istinu, i to onakvu kakva je za nas same najbolja. Rešenje problema najčešće nije ono što mi mislimo ili želimo već je mnogo bolje i efikasnije za nas. Samo treba da ga prihvatimo.

Shvatio sam i da je nakon radova važno primeniti rešenje, čak i kad ti nije jasno zašto i kuda vodi. Tek potom treba ga pažljivo analizirati i učiti iz pomenutog rešenja. Radeći tako, ja sam razvijao nove poslovne veštine, sticao nova iskustva, učio iz njih.

Tokom narednih dana razvio sam jedan novi model poslovnog načina rada i ponašanja, koji je postao trajni deo mog poslovnog uspeha, što je mnogo bolje i delotvornije na duže staze nego da sam odmah popio antibiotik.

Novčano mi se rad na grupnoj radionici 5 puta više isplatio, jer mi je uštedeo minimum 6 meseci učenja iz pokušaja i greške, kao što sam radio do tada. Da ne govorim o tome da mi je to blagotvorno uticalo na zdravlje, jer mi je smanjilo stres, uštedelo brojne neprijatne razgovore, nesporazume, teške reči, koje bih tako frustriran sigurno izazivao i razmenjivao sa svojom okolinom, i privatno i poslovno.

Tako da, umesto da popijem antibiotik, kao što sam očekivao, dobio sam gorku pilulu. Od nje mi se prvo pojavila kiselina, krenuli su toksini da izbijaju na površinu, pa sam bio besan, izbacio sam neprijatne emocije, i tek na kraju sam se vitaminizirao, vitalizirao i iscelio i sebe i svoje projekte na kojima radim.

Kada zaista „uđemo u svoju kožu”, kada direktnim iskustvom spoznamo svoj problem, tada dobijemo i skladno jedinstveno rešenje, skrojeno baš po našoj meri, samo za nas. Ne ono naučeno, poslovno, „template” koji važi za sve. Takva rešenja deluju, ali kratkog su daha. U redu je uzeti ponuđena rešenja, kad nemaš bolje i kad je hitno, ali ih posle toga treba prilagoditi sebi kako bismo mogli da ih lako i udobno primenimo na sebi i u svom životu.

Primenivši mamino i tatino rešenje, usklađeno u poslovnom pristupu, multiplicirao sam svoje poslovne veštine. Shvatio sam da je rešenje u jedinstvu, u sinergiji, a kroz konflikt između rešenja A ili B. Kada rešenja AB deluju zajedno, nadograđena mojim ličnim iskustvom, znanjem i veštinama u duhu vremena i potreba u kojima živim, onda je to dobitak za sve.